| 102. generacija Gimazije "Uroš Predić" Pančevo | |
|
Tekstovi Raše Aleksića ЈОШ О ШЕСТАРУ Када смо 1969. године пошли у први разред Гимназије у нашем одељењу се затекло седморо ученика из претходне 101. генерације које је професор Стојан Богдановић оборио на поправни, а у августу и на годину. То за нас тада није имало посебног значаја јер нам је прве две године матиш предавала Митровића док је проф. Богдановић одуживао дуг држави обучен у сивомаслинасту униформу. Е, на почетку трећег разреда, наши животи су се унеколико изменили, бар када је о математици реч, Почело је тако што су пред први час математике, осматрачи из ходника улетели у учионицу и дојавили нам да је Митровићка из зборнице кренула ка другом крају зграде, а да Шестар иде ка нама. Неке од оних наших другарица које је он већ једном рушио на годину, почеле су да плачу. Када је Шестар ушао у учионицу, онако висок и кошчат, одмах је укапирао ситуацију и својим дубоким гласом, машући скупљеним прстима испред главе, као да управо намерава да се прекрсти , тихо упитао: „ Али, зашто плачете другови и другарице? Гледајте колико вас је! Па ваљда ће неко и да пређе у четврти разред“. На ове његове речи бризнуле су у плач и оне ученице које су до тада , наизглед, биле мирне ( а и ми мушки, само што нисмо).Тако је започело наше познанство са Шестаром који је на крају ипак испао коректан. Јесте да је један број ученика оборио на поправни али је баш августа месеца, када се излазило испит, отишао на операцију крајника. Тада их је испитивала наша спаситељка Славка Митровић тако да нико није пао на годину. Она нам је, срећом, предавала и у четвртом разреду, а Шестара смо виђали мање у школи, а више у кафани где смо се са њим, касније, чак и дружили. Мада је тада био доста интересантан и кул тип, после свега преживљеног, успевао сам да се у његовом друштву опустим тек после треће туре. nazad
|